Dramski tekstovi, Kulturni centar Zrenjanina, 2003, str. 96+32

„Nedeljom srčemo supu” je neobična knjiga jer sadrži motivski raznolike tekstove koji zadiru u sfere detinjstva, odrastanja, ali i onog ozbiljnog života odraslih. U svom prepoznatljivom stilu, Takarič se igra sa decom i poziva decu da se igraju sa njim i glumcima pričama »iz velikog dvorišta«.

Vedri igrokazi »Duca Pametnjaković« i »Kralj Joca protiv šargareposa« nas prenose u imaginarni svet čudesa u kome se sve srećno raspliće, a dečja vera u takva čuda je sasvim prirodna, te zbog toga ove predstave nailaze na razdragan prijem. Zadivljujuće je kako deca iz publike spontano i burno reaguju na svaki podsticaj sa scene i učestvuju u razvoju radnje.

Drugi motivski krug ove zbirke čine tekstovi posvećeni mukama tinejdžera koji tek upoznaju život i traže svoje mesto u njemu. »O čemu devojke pricaju« je spoj onog detinjeg uverenja da postoje dobre vile i anđeli ljubavi (one idealne, romantične ljubavi) sa savremenim, banalnim devojka-mladić odnosima u kojima inat, ljubomora i prevara imaju svoje značajne uloge. Ovaj tok radnje se preseca paralelnom pricom o tinejdžerki koja ne može da pronade zajednički jezik sa svojom majkom. Ovakva struktura teksta daje dinamiku radnji i višeslojnost koja nam autora otkriva u novom svetlu i uzdiže iznad igre.

Otkrivamo prenošenje piščevih interesovanja na ozbiljnije teme, što je još uočljivije u tekstu »Rodama više niko ne veruje«. Alegorijski okvir radnje u njemu je očigledna asocijacija na savremenost i anomalije društva. Sa jedne strane, tu je uzaludno školovanje (rode će biti obrazovane, obučene i nezaposlene), dok sa druge strane imamo reketaše, čekove bez pokrica i večitu igru prevara koja je obeležila proteklu deceniju. Mada rasplet ostavlja gorčinu razvejanih iluzija roda, onih što umeju da uzlete u visine, tekst ima ton moralne osude jer medved-reketaš nikad neće nauciti da leti, ali će uvek plašiti ljude.

Treći motivski krug dramskih tekstova ove knjige nas sasvim prebacuje u savremeni svet odraslih i daleko je od dečjih »priča iz velikog dvorišta«. »Nedeljom srčemo pileću supu« je ogledalo apsurda svakodnevnice običnog, jalovog, bračnog života. Banalnost dijaloga supružnika, prebacivanja, ljubomora, svađe i pomirenja, materijalna zavisnost od neke bogate tetke, stvaraju atmosferu nepoverenja. Dijalog je pun vulgarnog i zajedljivog sarkazma. Struktura dramskog teksta je labava, nižu se slike iz bračnog života, a radnje gotovo da i nema. Ali ima narastanja napetosti atmosfere u domu i gradacionog gomilanja apsurdnih situacija. U vazduhu se oseća želja da se ne živi tako, ali i nemoć da se nešto promeni. I tako, muž i žena žive jedan pored drugog, umesto jedan sa drugim. Ovaj moderno koncipiran tekst poziva da se osvrnemo na sopstvene živote.

Drama »Moja mama Kristina« predstavlja društvenu alegoriju šireg zahvata. U njoj dominira motiv sputanosti i nemoći pojedinca da živi po sopstvenoj volji. Mama Kristina je autokrata u svom domu, ona propisuje slobodu radnji i kretanja. Njene odluke (odobrenja ili zabrane) podstiču dodvoravanje ili pobunu ukućana. Ali prostori sreće se sužavaju, a ogranicenja se stežu i oko kuće, van njenih granica i van volje kućnog diktatora. Zgusnuta atmosfera neslobode i nezadovoljstva, koju povremeno razbijaju komične scene, na kraju ostavlja gorčinu doživljaja. Tako ova neobična knjiga kroz dramsku igru suprotnostima oslikava naš svet. Vodi nas od bezazlene dečje igre obojene drugarstvom, preko mladalačkih ljubavi i srušenih iluzija do tmurnih okvira apsurdnog čoveka našeg vremena, neslobodnog i suvišnog i sebi i drugima.