Роберт Такарич – У Потрази За Коњском Срећом

У потрази за коњском срећом – Наставак Прича из Великог дворишта..

…Ова прича десила се ту, у нашем великом дворишту. Они старији, које сви познају као бундевине главе, нису дозвољавали овим млађима, тј. нама, да се играмо, испод великог кестена и доле, поред храста. Прво су измислили да двориште припада најпаметнијима (а пошто и нису били неки паметњаковићи), најодговорнијима (ову реч нису у потпуности разумели), а после су то преобратили у: Првацима у фудбалу! Не треба ни да вам кажем да су то углавном били они, и да су до победа стизали користећи разне смицалице, непостојеће пенале, измишљене офсајде и остала, нама непозната правила. Играли су грубо, а нешег голмана Воју Шерпицу (надимак је добио што је све вечере сопственог живота појео из истоимене посуде), плашили су са свих страна како би му што пре дали гол.

После утакмица би нас вређали: Мазе пију млека, Дођите на вртешку, Ми се с вама играмо, (И оно последње, што нам је јако тешко падало) Двориште је наше.

У нашем тиму било нас је четворица: Дуле Крушка, Зока Дебела Чарапа, Воја Шерпица и ја, Бане Локомотива. Ове године су нас пребацили у најстарију групу у забавишту, па су нас, само да би нас задиркивали, прозвали “матурантима”. Док су се они играли, мислим на Бундевине главе (Лажни победници у фудбалу), ми смо их гледали са грана старог кестена. Чекали смо кишу (јер тада није било никога у дворишту, осим нас), њихове одласке у школу и контролне задатке из математике (Онда су сви вежбали као суманути и нису прилазили дворишту). Једном смо тренирали након вечере, али се тренинг завршио тако што су нас маме похватале и ођуриле кућама. Нико није схватао нашу проблематику. Дани су пролазили, а ми смо висили на гранама и мислили да никада нећемо одиграти праву утакмицу у великом дворишту.

Драмски текстови, Културни центар Зрењанина, 2003, стр. 56, цена: 150 динара.