Robert Takarič – U Potrazi Za Konjskom Srećom

U potrazi za konjskom srećom – Nastavak Priča iz Velikog dvorišta..

…Ova priča desila se tu, u našem velikom dvorištu. Oni stariji, koje svi poznaju kao bundevine glave, nisu dozvoljavali ovim mlađima, tj. nama, da se igramo, ispod velikog kestena i dole, pored hrasta. Prvo su izmislili da dvorište pripada najpametnijima (a pošto i nisu bili neki pametnjakovići), najodgovornijima (ovu reč nisu u potpunosti razumeli), a posle su to preobratili u: Prvacima u fudbalu! Ne treba ni da vam kažem da su to uglavnom bili oni, i da su do pobeda stizali koristeći razne smicalice, nepostojeće penale, izmišljene ofsajde i ostala, nama nepoznata pravila. Igrali su grubo, a nešeg golmana Voju Šerpicu (nadimak je dobio što je sve večere sopstvenog života pojeo iz istoimene posude), plašili su sa svih strana kako bi mu što pre dali gol.

Posle utakmica bi nas vređali: Maze piju mleka, Dođite na vrtešku, Mi se s vama igramo, (I ono poslednje, što nam je jako teško padalo) Dvorište je naše.

U našem timu bilo nas je četvorica: Dule Kruška, Zoka Debela Čarapa, Voja Šerpica i ja, Bane Lokomotiva. Ove godine su nas prebacili u najstariju grupu u zabavištu, pa su nas, samo da bi nas zadirkivali, prozvali “maturantima”. Dok su se oni igrali, mislim na Bundevine glave (Lažni pobednici u fudbalu), mi smo ih gledali sa grana starog kestena. Čekali smo kišu (jer tada nije bilo nikoga u dvorištu, osim nas), njihove odlaske u školu i kontrolne zadatke iz matematike (Onda su svi vežbali kao sumanuti i nisu prilazili dvorištu). Jednom smo trenirali nakon večere, ali se trening završio tako što su nas mame pohvatale i ođurile kućama. Niko nije shvatao našu problematiku. Dani su prolazili, a mi smo visili na granama i mislili da nikada nećemo odigrati pravu utakmicu u velikom dvorištu.

Dramski tekstovi, Kulturni centar Zrenjanina, 2003, str. 56, cena: 150 dinara.

Leave a Comment

Your email address will not be published. Required fields are marked *