Роберт Такарич – Недељом Срчемо Супу – Приче Из Великог Дворишта

„Недељом срчемо супу” је необична књига јер садржи мотивски разнолике текстове који задиру у сфере детињства, одрастања, али и оног озбиљног живота одраслих. У свом препознатљивом стилу, Такарич се игра са децом и позива децу да се играју са њим и глумцима причама »из великог дворишта«.

Ведри игрокази »Дуца Паметњаковић« и »Краљ Јоца против шаргарепоса« нас преносе у имагинарни свет чудеса у коме се све срећно расплиће, а дечја вера у таква чуда је сасвим природна, те због тога ове представе наилазе на раздраган пријем. Задивљујуће је како деца из публике спонтано и бурно реагују на сваки подстицај са сцене и учествују у развоју радње.

Други мотивски круг ове збирке чине текстови посвећени мукама тинејџера који тек упознају живот и траже своје место у њему. »О чему девојке прицају« је спој оног детињег уверења да постоје добре виле и анђели љубави (оне идеалне, романтичне љубави) са савременим, баналним девојка-младић односима у којима инат, љубомора и превара имају своје значајне улоге. Овај ток радње се пресеца паралелном прицом о тинејџерки која не може да пронаде заједнички језик са својом мајком. Оваква структура текста даје динамику радњи и вишеслојност која нам аутора открива у новом светлу и уздиже изнад игре.

Откривамо преношење пишчевих интересовања на озбиљније теме, што је још уочљивије у тексту »Родама више нико не верује«. Алегоријски оквир радње у њему је очигледна асоцијација на савременост и аномалије друштва. Са једне стране, ту је узалудно школовање (роде ће бити образоване, обучене и незапослене), док са друге стране имамо рекеташе, чекове без покрица и вечиту игру превара која је обележила протеклу деценију. Мада расплет оставља горчину развејаних илузија рода, оних што умеју да узлете у висине, текст има тон моралне осуде јер медвед-рекеташ никад неће науцити да лети, али ће увек плашити људе.

Трећи мотивски круг драмских текстова ове књиге нас сасвим пребацује у савремени свет одраслих и далеко је од дечјих »прича из великог дворишта«. »Недељом срчемо пилећу супу« је огледало апсурда свакодневнице обичног, јаловог, брачног живота. Баналност дијалога супружника, пребацивања, љубомора, свађе и помирења, материјална зависност од неке богате тетке, стварају атмосферу неповерења. Дијалог је пун вулгарног и заједљивог сарказма. Структура драмског текста је лабава, нижу се слике из брачног живота, а радње готово да и нема. Али има нарастања напетости атмосфере у дому и градационог гомилања апсурдних ситуација. У ваздуху се осећа жеља да се не живи тако, али и немоћ да се нешто промени. И тако, муж и жена живе један поред другог, уместо један са другим. Овај модерно конципиран текст позива да се осврнемо на сопствене животе.

Драма »Моја мама Кристина« представља друштвену алегорију ширег захвата. У њој доминира мотив спутаности и немоћи појединца да живи по сопственој вољи. Мама Кристина је аутократа у свом дому, она прописује слободу радњи и кретања. Њене одлуке (одобрења или забране) подстичу додворавање или побуну укућана. Али простори среће се сужавају, а ограницења се стежу и око куће, ван њених граница и ван воље кућног диктатора. Згуснута атмосфера неслободе и незадовољства, коју повремено разбијају комичне сцене, на крају оставља горчину доживљаја. Тако ова необична књига кроз драмску игру супротностима осликава наш свет. Води нас од безазлене дечје игре обојене другарством, преко младалачких љубави и срушених илузија до тмурних оквира апсурдног човека нашег времена, неслободног и сувишног и себи и другима.

Драмски текстови, Културни центар Зрењанина, 2003, стр. 96+32