Роберт Такарич – Идемо По Ољу У Зелену Земљу На Зеленом Мору

„Идемо по Ољу у Зелену Земљу на Зеленом мору” појам позориште помера ка деци блиском појму двориште, дакле уводи их у простор у коме се они осећају добро јер је ту дружење и игра, а нема »неког љутог чике који тера децу само зато што вичу«. Тако аутор ослобађа публику (децу) стеге обавезног мира и тишине док траје представа и даје им могућност да вичу заједно са лицима на сцени, да се са њима играју и на тај начин уцествују у догађајима на сцени (што се увек и оствари при извођењу представе).

Посебан шарм радњи игроказа даје осавремењеност света бајколиких ликова и симпатичан спој нестварног и препознатљивог (вила нема мобилни телефон, али коњ Мића и краљ га имају, такмичење на двору није надметање у витешкој вештини него музички фестивал и сл.) Аутор је избегао идеализацију лица и тиме појачао симпатије које изазивају код публике и комику сцена које се динамично смењују.
Нарочито симпатицно деци делује спретност коња Миће и детињаста неспретност краљевића Пере (који је и тврдоглав, и наиван, и заплаче пред већом препреком и треба му водич). Баш зато што понашањем подсећа на дете, публика му верује и тиме се лакше остварује идентификација са идејом игроказа чији је он носилац. А идеја коју прича сугерише је: љубав нас мотивише, покреће, даје снагу да учинимо и оно што мислимо да не можемо и не умемо. Радњу заокружује порука да љубав увек побеђује и да чини чуда, као у бајци.

Игроказ за децу, Културни центар Зрењанина, 2003, стр. 32